Povelja o inkluzivnom obrazovanju

Pozivamo sve zainteresovane organizacije civilnog društva i institucije da podrže i potpišu POVELJU O INKLUZIVNOM OBRAZOVANJU. Ovom Poveljom nastojimo da dalje promovišemo prava dece sa smetnjama u razvoju, kao i druge dece iz osetljivih grupa na kvalitetno obrazovanje i doprinesemo izgradnji inkluzivnog drustva u Srbiji. Ukoliko zelite da podržite i potpišete Povelju, molimo vas da nam pošaljete potvrdu sa punim nazivom organizacije/institucije na email adresu office@velikimali.org. Inkluzivno obrazovanje je deo šire strategije jednog društva koje promoviše inkluzivni razvoj, sa ciljem da se stvori svet mira, tolerancije, održivog koršćcenja resursa, socijalne pravde, u kome su zadovoljena sva i svačija osnovna prava i potrebe. Da bi se to desilo, potrebno je uočiti prepreke i tražiti rešenja za njihovo prevazilaženje u lokalnoj kulturi, politikama i praksi, osigurati neophodnu pomoć i resurse. Povelja je realizovana u okviru programa „Mreža podrške obrazovanju dece sa smetnjama u u razvoju u Srbiji“ uz podršku Civil Rights Defenders. POVELJA O INKLUZIVNOM OBRAZOVANJU Polazeći od Konvencije o pravima deteta, Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Ustava Republike Srbije, Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakona o zabrani diskriminacije, pravo na obrazovanje kojim se omogućava razvoj i društvena uključenost, je osnovno pravo sve dece i mladih. Inkluzivno obrazovanje je neophodan korak u razvoju društva baziranog na ljudskim pravima svih svojih građana/ki. Osnovna funkcija obrazovanja je priprema za život u zajednici. Ako neko počne obrazovanje u uslovima izolacije, u oskudnom, jednoličnom, izdvojenom i ograničenom iskustvenom prostoru, onda je on osujećen da se ikada ravnopravno uključi u život zajednice kao što i zajednica, u tom slučaju, ostaje uskraćena za iskustvo pružanja podrške onima kojima je to potrebno. UNESCO Deklaracija iz Salamanke o potrebama specijalnog obrazovanja (1994) naglašava da „su redovne škole s inkluzivnom orijentacijom najefektivniji način za sprečavanje diskriminatornih stavova, jer stvaraju zajednice u kojima su svi prihvaćeni, grade inkluzivno društvo i dostižu cilj - obrazovanje za sve; više od toga, one pružaju efektivno obrazovanje većini učenika i poboljšavaju efikasnost kao i finansijsku efektivnost u celokupnom obrazovnom sistemu.” Uspostavljanjem pozitivnog zakonodavnog okvira koji je u skladu sa konceptom ljudskih prava obezbeđena je dobra osnova za dalji razvoj i uspostavljanje mera i sistema podrške ostvarivanju tih prava za decu i odrasle sa invaliditetom. Bez kvalitetnog uključivanja u obrazovno-vaspitni sistem, deca iz osetljivih grupa neće moći da se uključe u redovne životne tokove, ostvare svoje životne uloge kao druge osobe i preuzmu aktivnu ulogu u svom životu. Izdvojenost u odeljenja po osnovu sličnih ograničenja snižava nivo aspiracije svakog pojedinačnog učenika ali i nastavnika koji sa njima radi. Teško je u segregisanim odeljenjima održavati motivaciju i pokrenuti dinamiku kakve se javljaju u grupama u kojima postoji veliki raspon različitosti. Inkluzivno obrazovanje je deo šire strategije jednog društva koje promoviše inkluzivni razvoj, sa ciljem da se stvori jedan svet mira, tolerancije, održivog korišćenja resursa, socijalne pravde, u kome su zadovoljena sva i svačija osnovna prava i potrebe. Da bi se to desilo, potrebno je uočiti prepreke i tražiti rešenja za njihovo prevazilaženje u lokalnoj kulturi, politikama i praksi, osigurati neophodnu pomoć i resurse. Inkluzivno obrazovanje je odgovornost svih. Zato je pored reforme obrazovanja neophodno aktivno uključivanje drugih sektora u organizovanju i pružanju podrške inkluzivnom obrazovanju i razvoju usluga u lokalnim zajednicama. Da bi se omogućilo inkluzivno obrazovanje država je obavezna da pruži određenu podršku. Vlasti na lokalnom, regionalnom i državnom nivou treba da:

• u potpunosti primenjuju Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, naročito član 24;
• promovišu pozitivan stav prema inkluziji i pozitivan pristup inkluzivnom obrazovanju, ističući potrebu doživotnog učenja, socijalne inkluzije, anti-diskriminacione politike i ostvarivanja prava građana/ki;
• u saradnji sa svim ključnim donosiocima odluka, razvijaju politiku i pravni okvir za promovisanje razvoja inkluzivnog obrazovanja naglašavajući značaj međusektorske saradnje;
• razviju akcioni plan reforme obrazovnog sistema;
• obezbede potrebna sredstva za razvoj visoko kvalitetnog i prilagođenog inkluzivnog obrazovanja, kao i specijalizovana sredstva za decu sa kompleksnim obrazovnim potrebama u okviru inkluzivnog školskog sistema;
• obezbede uslove da sva deca budu uključena u predškolski sistem;
• reformišu sistem obrazovanja prosvetnih radnika/ca, u cilju njihove pripremljenosti za ispunjavanje zahteva inkluzivnog školskog sistema;
• organizuju i promovišu dovoljnu podršku za sve donosioce odluka;
• pruže pristupačne informacije, kako bi osobe sa invaliditetom bile upoznate sa svojim pravima i načinima njihovog ostvarivanja.

Obrazovne ustanove i njihovo osoblje trebalo bi da budu posvećeni prepoznavanju i odgovaranju na potrebe dece i mladih sa smetnjama u razvoju i njihovih roditelja.

• fizički aspekt: školske prostorije treba da budu dostupne i prilagođene potrebama svih učenika/ca;
• asistivna tehnologija: škole bi trebalo da poseduju adekvatna sredstva uz čiju primenu bi bilo omogućeno deci i mladima sa invaliditetom da određeni zadatak postižu na lakši, brži i bolji način;
• socijalna podrška: obrazovne ustanove treba da podržavaju atmosferu i način organizovanja koji omogućavaju deci i mladima da se međusobno upoznaju i imaju mogućnosti za lični razvoj, kontakte, integraciju u zajednicu i socijalizaciju;
• znanje i metodi: škola je obavezna da obezbedi potpunu podršku koja je neophodna kako bi sva deca dobila široko, kvalitetno i uravnoteženo obrazovanje. Indivudualni obrazovni planovi moraju se zasnivati na potrebama i mogućnostima učenika/ca;
• podrška za decu i mlade: obrazovne ustanove imaju obavezu da pruže potpune informacije i promovišu aktivno učešće dece i mladih sa teškoćama u svakodnevnom školskom životu;
• spremnost, otvorenost: škole treba da posvete pažnju spremnosti i sposobnosti nastavnog kadra da se obrazuje, usavršava i podržava decu i mlade sa teškoćama u razvoju.

Organizacije civilnog društva u cilju podrške inkluziji trebalo bi da:

• uspostave dijalog sa osobama sa invaliditetom, njihovim porodicama i organizacijama koje ih zastupaju, sindikatima i vlastima u cilju formiranja zajedničke vizije i strategije prema sistemu inkluzivnog obrazovanja;
• promovišu pozitivne stavove prema inkluziji, uspostave i dalje razvijaju mrežu podrške
• u saradnji s porodicima i vlastima razvijaju strategije i akcione planove kako bi svi zajedno omogućili prelazak dece iz specijalnih škola u redovne i podržali promene u stavovima uprava i osoblja škola;
• daju svoj doprinos u obezbeđivanju timskog pristupa, pristupa zajedničkog školskog i mulitidisciplinarnog učenja;
• svoje znanje i iskustvo koriste kako bi kroz organizovanje kurseva, seminara i treninga obezbedili podršku osoblju, upravi, roditeljima, učenicima/ama;
• pripreme buduće učitelje/ice, nastavnike/ce i profesore/ke za rad u inkluzivnom okruženju;
• olakšaju prelazak iz nižeg u viši stepen obrazovnog sisitema (npr. iz osnovne u srednju školu).

Obrazovanje može biti uspešno samo uz podršku roditeljima kao ravnopravnim partnerima u obrazovnom procesu. Zato je obaveza države da obezbedi blagovremeno i potpuno informisanje roditelja kako bi donosili odluke koje su u najboljem interesu deteta. Obrazovne politike i strategije trebalo bi da kao jasan cilj postave inkluziju. Izdvojiti učenika/cu iz redovnog obrazovanja zbog invaliditeta ili teškoća u učenju je nepoštovanje njihovih vrednosti kao osoba i diskriminacija na osnovu okolnosti za koje nisu odgovorni. Diskriminacija u obrazovanju vodi do diskriminacije u društvu. Glavni cilj inkluzivnog obrazovanja treba da bude škola sa dobrim rezultatima učenja u kojoj svi učenici/ce imaju iste mogućnosti za učenje. Ovaj cilj odgovornost je svih donosioca odluka i relevantnih društvenih aktera.