Položaj dece sa teškoćama u razvoju u ustanovama socijalne zaštite

20. marta 2011.

Предност живота у породици

 

Драгана Ћирић Миловановић
Иницијатива за права особа са
менталним инвалидитетом Србије – МДРИ

 

око 1.200 деце са тешкоћама у развоју смештено је у пет установа док се око 800 деце без родитељског старања налази у 17 домова

Један од основних разлога за смештај деце у установе социјалне заштите јесте тај што практично не постоје службе подршке за ову децу, нити постоји системска подршка породицама које желе да их задрже уз себе. Упркос званичној политици забране нових пријема, деца се и даље одвајају од родитеља и смештају у институције. Од родитеља сазнајемо да их лекари подстичу да децу рођену са развојним тешкоћама одмах сместе у неку установу. Овакво стање произилази из предрасуда које исказују чак и стручњаци. Сама чињеница да је око 1.200 деце са тешкоћама у развоју смештено у 5 установа док се око 800 деце без родитељског старања налази у 17 домова, говори о односу државе и друштва према првој поменутој групи.

Смештајем у институцију деца бивају лишена бројних права – права на приватност, живот у породици, одржавање контакта са блиским особама, права на сигурност и многих других права која су им загарантована бројним домаћим и међународним прописима.

У многим институцијама са малим бројем особља није необично затећи да, током једне смене, један члан особља брине о 10 до 20 деце. Посебно забрињава социјално лишавање којем су ова деца изложена. 

Након што је много година провело у институцији, код детета је практично немогуће утврдити да ли је рођено са тешкоћама или су оне резултат боравка у институцији. Оно што је потпуно сигурно у свим случајевима јесте да је дуготрајно лежање у кревету, без могућности кретања, продубило и погоршало сметње које дете/одрасла особа има. У појединим институцијама за децу са тежим и тешким сметњама у развоју значајан број деце, али и одраслих, дуго времена проводе живећи у својим кревецима, неки остају у њима целога живота. 

Деца у институцијама, нарочито уколико су смештена заједно са одраслим особама, налазе се под високим ризиком од злостављања. Иако постоје случајеви злостављања од стране особља, много чешће се злостављање дешава од стране старије и јаче деце. Деца/одрасли са проблемима у комуникацији и кретању посебно су рањиви и подложни злостављању. С обзиром да је овакво стање и третман уобичајен у целој земљи одговорност за то мора сносити држава и забрињава покушај представника власти да одговорност за занемаривање и злостављање пребаце на особље установа. У извештају Европског Комитета за превенцију тортуре из 2009. године се јасно наводи да: иако не постоји експлицитна намера за лош третман, комбинација превеликог броја корисника, малобројног особља и недостатка стимулације и смислених активности… доводи до тога да се животни услови у институцији могу сматрати нечовечним и понижавајућим поступањем. Недостатак финансијских или професионалних  ресурса не може бити изговор државе за овакав третман.  

Када би постојале одговарајуће структуре подршке, већина деце са тешкоћама би могла да живи у породици, што и јесте њихово право. Многа деца која се налазе у институцијама могла би да се врате кућама уколико би се родитељима пружила додатна подршка и деци омогућио равноправан приступ образовању, запошљавању, здравственој заштити и свим другим аспектима живота у заједници. Ово питање се мора поставити као приоритет с обзиром да су деца са тешкоћама у институцијама посебно рањива и подложна злостављању, али их држава и даље оставља за крај у процесу реформе спроводећи „имитацију“ деинституционализације изградњом нових институција под другим именом (стационара и дневних боравака) у којима се наставља сегрегација и искључивање деце из свих редовних токова живота.

Reside the one https://www.writemypaper4me.org/ practice service.