Više ne znam šta ću sa sobom

24. маја 2021.

Autor: Stefan Lazarević

Dnevnik 27.04.2021.

Izvor: MDRI-S

U poslednje vreme sam prilično uznemiren, pa je moje ponašanje možda čudno drugim ljudima. Verujem da je na to dosta uticala korona, odnosno nemogućnost da negde idem, da srećem druge ljude, družim se i imam aktivnosti. Toliko mi je postalo dosadno, da sam postao nervozan i zabrinut: šta da radim narednih dana, kako da ispunjavam vreme, čime da se bavim.

Mnogo me uznemirava što su moji roditelji i sestra stalno nečim uposleni. Tata ima posla jer renovira staru kuću mog dede, mama ima puno obaveza u kancelariji, sestra studira i mora mnogo da uči, ali i volontira povremeno, ide na ples i slično. Mnogo mi to teško pada, jer mi se čini da samo ja nemam nikakve obaveze i to utiče na moje raspoloženje.

Moji roditelji shvataju koliko mi je teško, pa se trude da mi pomognu. Tata me vrlo često povede na gradilište, a mama me je zajedno sa svojim koleginicama uključila u aktivnosti svoje organizacije. Tamo sam išao nekoliko puta i pomagao mami oko administrativnih poslova. Uključen sam i u grupu mladih samozastupnika Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S. Maminoj koleginici koja koordinira rad grupe samozastupnika pomagao sam da napravimo plan rada za dalje aktivnosti. Takođe, zajedno smo sastavili i napisali mejl Udrugi za samozastupanje iz Hrvatske sa predlogom da održimo zajednički onlajn sastanak na kojem bismo razgovarali o tome kako provodimo vreme  i organizujemo aktivnosti tokom pandemije. Dok sam ovo radio, prisetio sam se svoje struke i svega što sam učio u školi, iako me to tada nije mnogo zanimalo, niti sam voleo te administrativne poslove. A prisetio sam se i reči moje razredne koja mi je jednom prilikom kazala da će mi znanje i iskustvo koje sam stekao u Drugoj ekonomskoj školi sigurno koristiti u budućem životu.

Nedavno sam bio kod mame na poslu. Kada sam uspešno završio sve poslove koje su mi ona i njene koleginice dale da uradim, rešio sam da ostanem do kraja radnog vremena. Poneo sam i knjigu da čitam, da bih imao čime da se zanimam. Ipak, u jednom trenutku mi je postalo dosadno i hteo sam da mi mama i koleginice posvete pažnju i vreme. One su bile zauzete i to nisu mogle ni htele da urade, a ja sam se osetio  uvređenim. U takvim situacijama mnogo se naljutim i burno reagujem. Mama mi je zapretila da ako ovako nastavim, više neću moći da dolazim kod nje na posao. Nisam znao kako da se smirim. Razmišljao sam da prošetam ili da odem kod tate, ali mi mama nije dozvolila i kazala mi je da moram da budem smiren da bih mogao samostalno da se krećem po gradu. Žao mi je zbog moje burne reakcije i zato što ne uspevam dobro da se kontrolišem u sličnim situacijama. Mama mi je jednom prilikom ispričala da, ukoliko bih se zaposlio, ni jedan poslodavac ne bi tolerisao takvo ponašanje i da bih verovatno dobio otkaz na pravom poslu. Isto mi je rekao i moj profesor fizičkog. Voleo bih da naučim da prevaziđem nervozu i da kontrolišem ljutnju.

Na moju nervozu utiče i to što imam problema sa spavanjem. Iako uveče odlazim umoran u krevet, čim legnem, ja se rasanim. Razmišljam o mnogim stvarima. Prisećam se nekih ranijih neprijatnih događaja, planiram šta bih sve mogao da naučim da sviram i zbog svega toga ne mogu da zaspim. Ponekad razmišljam i o jednoj pevačici koja mi se mnogo dopada i tek onda nema ništa od spavanja. Često se i više puta u toku noći budim, pa ujutru ustanem iz kreveta umoran i nervozan. Nedostatak sna, malo aktivnosti, zabrinutost za budućnost – sve me to remeti u normalnom funkcionisanju.

Kad god se ne naspavam, setim se primera jednog Novosađanina o kojem sam čitao na internetu i koji tvrdi da 30 godina nije mogao da spava. Onda mi bude lakše jer vidim da i drugi ljudi imaju slične probleme, mada bi mi još više značilo kada bih negde pronašao savet kako da rešim problem nesanice. Probao sam da primenim razne tehnike disanja koje navodno pomažu kod uspavljivanja, ali se bar za sada ni jedna nije pokazala uspešnom.

Jedna od retkih stvari u kojoj uživam je moje sviranje. Kad god sam nervozan, ili mi je dosadno, imam običaj da sviram klavijature, što mi izuzetno pomaže u ovim situacijama. Ipak, teško mi pada što nemam priliku da sviram nekome, ili da sviram sa nekim. Povremeno sviram jednom dečku koji ima cerebralnu paralizu sa kojim komuniciram preko interneta jer on živi u drugom gradu. I njemu je dosadno kao i meni, pa nam je zabava da se na ovaj način družimo i tako pomognemo jedan drugom. Meni to nije dovoljno. Želeo bih da imam veću publiku. U ovom trenutku to nije moguće, pa povremeno napravim snimak i postavim ga na društvene mreže, da bi me drugi ljudi čuli. Mnogi od mojih poznanika i prijatelja komentarišu ove snimke i hvale moj napredak.

Kad god sam nervozan, ljut, ili mi je dosadno, imam potrebu da zovem telefonom svoje drugarice ili ljude za koje znam da hoće da mi pruže podršku. Voleo bih da to prevaziđem i da ne zovem ljude kada sam nervozan. Primećujem da je drugim ljudima naporno da slušaju kada sam uznemiren i da ne umeju uvek da se snađu u tim situacijama. Brinem da ne počnu da me izbegavaju. Niko mi do sada nije rekao da sam dosadan, ali mi se dešava da ne odgovore na poziv. Ako im pošaljem poruku, neki se prave da je nisu pročitali, i ne odgovaraju mi. I to je jedna od mnogih stvari koje mi dodatno teško padaju.

Upravo čitam knjigu o poznatoj rok grupi Bijelo dugme i u njoj sam pronašao jednu interesantnu pričicu – basista ove grupe nije znao šta će sa sobom, stalno mu je bilo dosadno, pa se njegov brat iznervirao i napisao pesmu o tome.

Reči pesme idu ovako:

„Kažeš da su dani tvoji svi;

Uvijek tako prazni, a tako dosadni;

Al ne činiš ništa, uvijek istu priču pričaš;

I ne želiš shvatit da sam za sve si kriv!“

Prepoznao sam se u rečima ove pesme. I ovo me je utešilo jer sam, kao i u vezi sa nesanicom shvatio da nisam usamljen i da se slične stvari dešavaju i drugima.

Zašto sam ova dva primera pomenuo? Zato što se nadam da će mi iskustva drugih ljudi pomoći i da ću iz njihovih primera nešto naučiti.

Preuzeto sa: www.socijalnoukljucivanje.gov.rs