Traktor, ljudožderi i socijalna zaštita

1. februara 2015.

Širom sveta, ali nekako zabrinjavajuće često u jugoistočnoj i istočnoj Evropi, osobe sa invaliditetom žrtve su masovnog lišenja poslovne sposobnosti (svojstvo pravnog subjektiviteta i slobodnog odlučivanja o/u sopstvenom životu) i smeštanja u ustanove zdravstvene i socijalne zaštite mimo svoje volje. Takva smeštanja najčešće su trajna (doživotna). Takođe, takva smeštanja uzroci su povrede gotovo svih osnovnih ljudskih prava, potpune objektivizacije i svođenja čoveka na broj kojim se upravlja, te osnov za brojne zloupotrebe.

Usvajanjem Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, sa najvećom podrškom međunarodne zajednice ikada, na koncept invaliditeta i prava osoba sa invaliditetom bačeno je novo svetlo u raznim aspektima. Između ostalog, ona nam je pružila pravni osnov za napuštanje dotadašnje prakse „zaštite“ osoba sa invaliditetom u specijalizovanim ustanovama i dala jasne smernice za stvaranje jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom kako bi one mogle da žive u prirodnom okruženju uz odgovarajuću podršku.

Ukratko, Konvencija zabranjuje diskriminaciju na osnovu invaliditeta. Segregacija, a samim tim i institucionalizacija na osnovu invaliditeta je diskriminatorna, stoga i zabranjena.

Republika Srbija među prvima je potpisala i ratifikovala ovu konvenciju učinivši je sastavnim delom svog pravnog poretka. Dodatne preporuke i insistiranja na poštovanju prava na život u zajednici, te prekid prakse daljeg smeštanja korisnika u institucije u Republici Srbiji stigle su i od strane međunarodne zajednice, nacionalnih nezavisnih tela, kao i iz civilnog sektora. Stoga se u poslednjih par godina stekao utisak da se deinstitucionalizacija osoba sa invaliditetom češće javlja na političkoj agendi. Drugim rečima, stekao se utisak da je krajnji cilj nadležnog ministarstva i Republike upravo da se osobe sa invaliditetom „izbave“ iz institucija i integrišu, uz velike napore, sistemske reforme i sprovođenjem oblika podrške, u zajednicu. Stidljiv utisak je da je cilj sprovođenje međunarodnopravnih obaveza, među kojima je deinstitucionalizacija. Ovakav utisak očigledno je bio pogrešan.

Aleksandar Vulin, ministar pod čiju nadležnost potpada i ta socijalna zaštita, ovih je dana svojim izjavama dao poseban ton odnosu prema osobama sa invaliditetom, naročito onima smeštenim u rezidencijalne ustanove. Nekako istovremeno, ministar je, kao prvi čovek nadležnog ministarstva, verovatno ne potpuno svesno, obelodanio i putanju politike koja je za sve nas krajnje problematična, i svoj lični stav, koji je, u najmanju ruku, uvredljiv.

Naime, darujući traktor Zavodu za smeštaj odraslih lica „Male pčelice“ u Kragujevcu, ministar je ponosno najavio da je dugoročni cilj ministarstva osnaživanje sličnih institucija sa više stotina rezidenata, ne bi li iste postale ekonomski samoodržive, u sopstvenoj proizvodnji i radnoj aktivaciji korisnika. Nama koji se bavimo pravima osoba sa invaliditetom ovakva najava je očigledno neprihvatljiva.

Ako ministar kao dugoročni cilj spominje jačanje (bilo u kom obliku) postojećih institucionalnih struktura socijalne zaštite, ne ostajemo samo zbunjeni, već i zabrinuti. Pre samo godinu dana, taj isti ministar lično je uručio ustanovama, organizacijama i samoupravama grantove iz projekta podrške procesu deinstitucionalizacije, za koje je Ministarstvo od Evropske unije dobilo više od četiri miliona evra. Zbunjenost međutim postaje manja ako znamo da je u drugoj svojoj izjavi, gostujući na jednoj lokalnoj beogradskoj TV stanici, ministar objasnio da u ustanovama za smeštaj osoba sa invaliditetom viđamo slučajeve kanibalizma, nazivajući rezidente tih ustanova nesrećnim ljudskim bićima kojima se ne može pomoći. To je učinio reagujući na preporuke Zaštitnika građana da se u proces deinstitucionalizacije krene bez daljih odlaganja.

Na stranu što je sadržinski ravna najgorim predrasudama, generalizaciji, stereotipnom etiketiranju, nego je ovakva izjava glavnog realizatora politike u vezi sa osobama sa invaliditetom ozbiljno diskriminatorna i graniči se sa govorom mržnje. Ona šalje poruku objektivizacije, animalizacije osoba sa invaliditetom, pokazuje najviši stepen neznanja, ali još opasnije – nespremnosti da se neznanje i duboka ukorenjenost zastarelih stavova i retrogradnih ideja napusti i transformiše. Pa verovatno, time, i sam sistem kojim on rukovodi.

Preuzeto sa: Danas.rs