Sve što mogu da uradim, ja ću uraditi sa svoje dve ruke koje imam

2. jula 2019.

      

Uroš Milošević je mladić sa Daunovim sindromom, ima 19 godina i živi u Inđiji. Jedan je od polaznika naše radionice o donošenju odluka uz podršku namenjenoj mladim osobama sa mentalnim invaliditetom, koju smo organizovali u Novom Sadu u aprilu ove godine, uz podršku Beogradske otvorene škole (BOŠ).Danas je Uroš zvanično i budući student Više hotelijerske škole u Beogradu, odsek gastronomija, upisan zahvaljujući afirmatvnim merama Ministarstva Prosvete za upis studenata sa invaliditetom. Njegovo školovanje finansiraće se iz budžeta Republike Srbije. Testove je polagao zajedno sa ostalim kandidatima, i od 150 primljenih studenata zauzeo sjajno, 139 mesto! Uroša od oktobra 2019. očekuje novo okruženje, novi prijatelji i nove aktivnosti, kojima se on neizmerno raduje. Njegova majka, Miroslava Milošević, istakla nam je u kratkom razgovoru da se Uroševim uspehom posebno ponosi.

Zdravo Uroše! Kaži nam nešto o sebi.

Ja sam Uroš Milošević, imam 19 godina, i dolazim iz Inđije. Živim sa mamom u privatnom stanu. Inđija je lep grad i ja sam jako zadivljen. Ima mnogo stvari da se vide u gradu, divan je pogled, i atmosfera je predivna. Grad je pun naroda. Volim ljude, volim moj grad i sve u vezi sa tim.

Koju školu si završio?

Završio sam Osnovne škole „Dušan Jerković“ i „Jovan Popović“. Trenutno sam u Srednjoj školi „Dr Đorđe Natošević“, smer za kuvara. Obožavam da jedem, da kuvam, i da pravim razne đakonije i jela u kuhinji. Najviše volim da spremam jela iz srpske nacionalne kuhinje.

Čime bi ti voleo da se baviš? Da li je to isti posao za koji se školuješ ili nešto drugo?

Voleo bih da sam donesem odluku šta bih radio u životu. Radio bih sam bez mamine pomoći, voleo bih sve sam da steknem, ali problem je što nikako ne mogu da prevaziđem neke osnovne stvari. Trenutno sam ušao u celu ovu priču kako bih nešto stekao u mojoj školi, mom životu, i u mom rodnom gradu u kome živim dugo godina.

Da li bi voleo da budeš samostalan? Kako si zamislio svoju samostalnost?

Zamislio sam da imam svoj restoran, da budem glavni kuvar, da sam glavni u kuhinji, i da kao glavni kuvar kažem šta će se danas kuvati, da sve pripremim za goste kad dođu i da gosti budu zadovoljni našom hranom i uslugom. Imaćemo nacionalnu kuhinju sa svim namirnicama koje su nam potrebne, i lepe dekoracije, supe, čorbe, i hladna i topla predjela. Sve što mogu da uradim ja ću uraditi sa svoje dve ruke koje imam.

Šta je za tebe podrška i koja osoba ti pruža najveću podršku?

Najveću podršku mi pruža moj sestrić Lazar Milovanović koji ima sedam godina. Mi se mnogo volimo i to nas spaja. Ja bez njega ne mogu ništa. Dovoljno mi je samo da on bude uz mene i da i on uživa sa mnom.

Pretpostavljam da ti i roditelji pružaju neku vrstu podrške?

Roditelji su mi ponekad podrška, ali oni imaju posla pa ne misle stalno o meni. Stalno rade da bi zaradili novac kako bi mene posetili. To je nemoguća misija za njih, ali ja sve mogu sam.