Šta rade odrasle osobe sa autizmom? 1

– Ne poznajem nijednu osobu sa autizmom u Srbiji koja se zaposlila – kaže Stefan Lazarević, koji ima autizam i jedan je od retkih sa ovim invaliditetom kome nije oduzeta poslovna sposobnost. Većina osoba sa autizmom, kako kaže, po završetku škole ide u dnevni boravak ili živi sa svojom porodicom.

– Znam za iskustva nekih drugova koji su išli na procenu radne sposobnosti i dobili su rešenje da zbog smetnji u razvoju nisu sposobni za rad. Ja mislim da je važno da osobe sa autizmom rade kao i svi drugi ljudi, ali im je za to potrebna dodatna podrška – kaže naš sagovornik. Stefan je završio redovnu osnovnu i srednju školu i oduvek se zanimao za muziku i sport. Osim što je pevao u školskom horu, sa kojim je nastupao na priredbama i televizijama, danas je zajedno sa svojim ocem muzičarem član jednog rok benda u kome svira klavijature.

– Kada hoću da naučim da sviram neku pesmu, uvek je preslušam po nekoliko puta dok mi melodija ne uđe u glavu. Aktivno vežbam skale i akorde zato što se kroz njih stiče najbolji osećaj za muziku. Volim i da pevam, ali to radim samo dok vežbam sviranje. Ljudi mi kažu da imam dobar osećaj za ritam, i posebnu sposobnost da odmah prepoznam tonalitet iz kog peva neki pevač. Voleo bih da nađem neke mlade ljude sa kojima bih mogao da sviram – priča Stefan.

Pored muzike, Stefan je i ljubitelj novinarstva, a zahvaljujući svom omiljenom novinaru Vanji Buliću, počeo je da se zanima za razne oblasti. Isprva je vodio dnevničke zapise koji su nastajali iz potrebe da iskaže svoja osećanja. Kasnije, na osnovu tih zanimljivih tekstova, dobija ponudu da vodi samostalni blog na sajtu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

– U tekstovima sam pisao o svojim problemima u komunikaciji, situacijama koje me uznemiruju, kao i o reakcijama na njih. Pisao sam i o svom osamostaljivanju, kako sam počeo sam da se krećem po gradu, kao i o svojim sposobnostima. Moj tekst o predrasudama o osobama sa autizmom prenelo je nekoliko portala.

A predrasude o osobama sa autizmom su brojne i Stefan kroz tekstove ali i javne nastupe pokušava da ih objasni.

– Jedna od predrasuda je da smo mi često nervozni i uznemireni bez razloga, što nije tačno. Niko nikada nije uznemiren bez razloga. Problem je u tome što neka deca ili ljudi ne govore, pa ne mogu da kažu šta se dogodilo, dok drugi ne umeju da prenesu kako se osećaju i kako im se može pomoći. Nije tačno ni da su agresivni, iako se nekad tako čini kada se naljute, pa ljudi misle da su osobe sa autizmom nevaspitane. Oni u stvari samo ne razumeju situaciju, i zato mogu da vrište, plaču… – objašnjava on.

On smatra da je osobama sa autizmom najvažnija podrška u osamostaljivanju, što znači da su im potrebne preciznije instrukcije, da znaju kada nešto počinje, kada se završava, šta će biti posle toga.

– Osobe sa autizmom mogu da nauče puno stvari i kada su odrasle, ali je za to potrebno puno strpljenja, vežbanja i da im se ono što treba da nauče objasni na takav način da oni to mogu da razumeju – napominje naš sagovornik.

Osobe sa autizmom i vanredno stanje

Kao i drugima, Stefanu teško pada što u ovoj situaciji ne može da izlazi iz kuće, da ode na trening, svirku ili da se vidi s prijateljima u kafiću. Ipak, kako kaže, trudi se da nađe zanimaciju. „Puno vremena provodim svirajući, učeći nove pesme, slušajući muziku, gledajući omiljenu seriju, čitam. Ponekad pogledam i školski program na TV-u, i obnavljam svoje znanje. Vežbam i trudim se da održim kondiciju, da bih mogao da nastavim sa treninzima kad sve ovo prođe. Čujem se telefonom sa drugaricama, prijateljima i rođacima. Kad mi je baš teško da budem u kući, izađem na terasu i provedem neko vreme na suncu. Nekoliko puta sam prošetao do prodavnice.“

Tekst je nastao u okviru projekta „Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji“, podržan kroz partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD)

Preuzeto sa: danas.rs