Uroš je jedan od retkih sa Daunovim sindromom kome nije oduzeta poslovna sposobnost i koji je nastavio obrazovanje posle srednje škole. Voli da sprema hranu, pa je krenuo putem gastronomije i upisao Visoku hotelijersku školu, a cilj mu je da jednog dana otvori restoran. Ali put kroz obrazovanje nije bio nimalo lak.

– Mojoj mami je bilo mnogo teško da me upiše u prvi razred osnovne škole jer su tada svi bili protiv toga. Hteli su da pohađam specijalnu školu. Nisam bio baš prihvaćen i nije mi bilo lako, nekako je sve bilo protiv mene – priča Uroš o teškoćama u osnovnoj školi, posle koje se upisao u srednju u Inđiji, na smeru za kuvare. Iako je srednja škola išla mnogo lakše, imao je problem da odradi obaveznu praksu jer, kako kaže, „niko me nije hteo“.

Za Uroša je veliki uspeh bio upis na Visoku hotelijersku školu u Beogradu. Iako je polagao prijemni ispit koji nije bio prilagođen njemu, bio je 139. na listi od 150 primljenih studenata, a preko afirmativnih mera ostvario je pravo na budžet i stidentski dom.

– Nije lako, ali me uvažavaju profesori i kolege, zbog čega sam srećan. Imam mnogo prijatelja iz srednje škole koji su nastavili dalje pa smo zajedno na predavanjima i vežbama. Upoznao sam i nove kolege koji mi pomažu da nešto bolje razumem, šalju mi informacije i materijale. Na konsultacijama sa profesorima se dogovorim šta i kako da radim – kaže Uroš. Ipak, u svemu što radi najveću podršku mu pruža mama, a pomoć mu je potrebna, kako kaže, u učenju, u organizaciji obaveza, kako i gde da se informiše.

– Ima još mnogo stvari gde mi treba podrška kako bih ostvario želju da živim sam. Učim i kao samozastupnik. Samostalno se krećem po gradu, a više puta sam prevozom išao iz Inđije na Novi Beograd kod sestre, što je za osobe sa Daunovim sindromom nezamislivo. Urošev cilj je da otvori restoran, jer želi da spoji ljubav prema hrani i ljudima, a voleo bi da upozna još osoba sa Daunovim sindromom.

– Imam dobrog druga Dekija iz Novog Sada i upoznao sam jednog drugara sa Daunovim sindromom iz Subotice, koji se zove isto kao i ja. Prepoznam osobe sa Daunovim sindromom, a nekad kada vidim neke momke na slici mislim da sam to ja. Ličimo. Žana je moja kuma i sa njom igram šah i pišemo recepte. Oni su išli u specijalne škole i sada ne rade. Znam da ima mladih koji rade u kafićima, ali ne dobijaju pravu platu. Voleo bih da upoznam mlade ljude sa Daunovim sindromom koji su završili i redovne škole, koji rade i primaju plate. Mlade koji žive samostalno, kao što ja želim. Ja hoću da budem samostalan i odgovoran čovek, da živim sam, da imam devojku i da to naglas kažem – kaže Uroš.

Kao Pablo Pineda

Uroš bi voleo da upozna kuvara i nekog glumca koji ima Daunov sindrom. „Mnogo volim glumce. Voleo bih da uspem kao Pablo Pineda, koji isto ima Daunov sindrom. On je Španac. Prvi u Evropi koji je završio fakultet po prilagođenom programu. Pablo je samozastupnik. On zastupa sve osobe sa Daunovim sindromom. Glumac je, snimio je film. Vodi sa prijateljem jednu emisiju. On je savetnik za različitost. Želja mi je da ga upoznam.“

#OstaniKodKuće

– Ja moram da se čuvam zbog srca i ne izlazim iz kuće. Tužan sam jer mi svi nedostaju. Spremam ručak. Imam puno da učim, ali me je ovo poremetilo u svemu. Teško je, ali moramo da čuvamo sebe i druge. Ostanimo Kod Kuće!

Tekst je nastao u okviru projekta „Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji“, podržan kroz partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD).

Preuzeto sa: danas.rs