MDRI obuka za samozastupanje

26. februara 2020.

Autor: Stefan Lazarević

Nedavno sam od organizacije Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S dobio poziv za učešće na obuci „Samozastupanje za učešće u političkom i javnom životu na nacionalnom nivou“ i zainteresovao sam se za nju, jer sam već učestvovao na sličnim seminarima namenjenim osobama sa invaliditetom. Želeo sam i da na ovoj obuci steknem nova znanja i iskustva, ali i upoznam neke nove mlade ljude. Obuka je bila održana u periodu od 23.-25.01.2020. godine. Obuku su vodili socijalni radnici iz Hrvatske Damjan Janjušević i Ivana Poslon-Hrvoj, koji rade u Udrugi za samozastupanje i pružaju podršku samozastupnicima. Cilj ove obuke je bio da se učesnici upoznaju sa samozastupanjem osoba sa invaliditetom, obrađivali smo zakone i Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, zatim smo se bavili temama vezanim za zapošljavanje i poslovnu sposobnost, uključivanje u politički život, a bavili smo se i temama koje su vezane za osamostaljivanje osoba sa invaliditetom. Ove obuke su važne da bi osobe sa invaliditetom naučile koja su njihova prava, i kako da ta svoja prava zastupaju.

Na obuci smo razgovarali o Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom. Konvenciju su donele Ujedinjene nacije 2006. godine. Konvencija je važna zbog toga što se u njoj kaže da osobe sa invaliditetom imaju ista prava kao i svi drugi ljudi.  Važno je da znamo da je naša država potpisala ovu Konvenciju, i time se obavezala da će da je poštuje i primenjuje. Da bi osobe sa invaliditetom mogle da budu samostalne i da uživaju sva ta prava, država je obavezna da im obezbedi podršku.

Član 5 Konvencije govori o tome da je zabranjena diskriminacija osoba sa invaliditetom. Diskriminacija je kada ljudi postupaju drugačije nego prema drugima, samo zato što neko ima invaliditet, ili pripada drugom narodu, ili ima puno godina itd. Učesnici obuke su ispričali neke događaje iz svog života, kada su bili diskriminisani. Tako su dve učesnice ispričale kako su otišle u kafić, i konobar nije hteo da ih posluži, drugi učesnik je naveo kako je direktor škole tražio da se ispiše, zbog invaliditeta koji ima, iako je osnovna škola obavezna za sve.

Član 12 se zove Ravnopravnost pred zakonom i govori o poslovnoj sposobnosti. Poslovna sposobnost se stiče punoletstvom, odnosno kada osoba napuni 18 godina. Poslovna sposobnost je pravo da čovek donosi odluke o svom životu. Oduzimanjem poslovne sposobnost osoba sa invaliditetom gubi prava na sve, i tada u njegovo ime odluke donosi staratelj. Sud može da liši neku osobu poslovne sposobnosti, i određuje mu staratelja. Kada je neko lišen poslovne sposobnosti, on ne može da raspolaže imovinom, sklopi brak, da se zaposli, ne može da odlučuje o svom lečenju i ne može da odlučuje sa kim i gde će da živi. Međutim, Konvencija kaže da svi moraju da budu ravnopravni pred zakonom, a to znači da niko ne sme da bude lišen poslovne sposobnosti. Međutim, jako je važno da ljudi sa invaliditetom dobiju podršku, kako bi mogli da odlučuju. To znači da je država dužna da osobama sa invaliditetom obezbedi podršku. Ljudi koji pružaju podršku treba da informišu osobe sa invaliditetom o tim stvarima, ali je isto tako važno da osoba sama donese tu odluku. O tome kako ja donosim odluke i ko mi u tome pomaže već sam objavio jedan tekst.

U članu 14 kaže se da osobe sa invaliditetom ravnopravno sa drugima uživaju pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Osobe sa invalditetom ne smeju da budu lišene slobode, odnosno ne smeju da budu negde zatvorene samo zato što imaju invaliditet. Odluku o lišavanju slobode može da donese samo sud i ako osoba sa invaliditetom počini krivično delo i sud tako odluči, onda i ona ide u zatvor isto kao i svi drugi ljudi.

Član 19 govori o samostalnom životu osoba sa invaliditetom i uključivanju u zajednicu. Osobe sa invaliditetom vrlo često žive u ustanovama i isključeni su iz zajednice, a to znači da ne mogu da izađu u bioskop, šetnju, pozorište, pijacu, koncert. Moraju da traže dozvolu da izlaze iz ustanove. Drugi ljudi ih ne poznaju i ne znaju kako im je tamo. Kada kažemo da osoba sa invaliditetom treba da živi samostalno to ne znači da one treba da žive potpuno sami, niti znači da ove osobe treba sve da rade potpuno same, nego moraju da postoje ljudi koji će da im pomažu u svakodnevnom životu, odnosno u stvarima koje ne mogu sami da rade. Ali, oni bi trebalo da koriste stvari koje koriste i drugi ljudi (u zavisnosti od njihovih interesovanja). Isto tako, Konvencija kaže da osobe sa invaliditetom, kao i svi drugi ljudi treba sami da biraju sa kim će i gde živeti.

Bavili smo se i članom 27, koji govori da osobe sa invaliditetom treba da se zapošljavaju na otvorenom tržištu rada i moraju za svoj rad da dobijaju platu. Takođe, poslodavci nikako ne bi smeli da diskriminišu osobe sa invaliditetom, odnosno ne smeju da na neko radno mesto ne prime nekoga, samo zato što ima invaliditet. Država bi trebalo da pruži pomoć osobama sa invaliditetom da pronađu posao, kao i da ga zadrže.

I na kraju govorili smo o članu 29 – Učešće u političkom životu. Konvencija kaže da država mora osobama sa invaliditetom da obezbedi da biraju i da budu birani, a kao i za sve druge aktivnosti treba da im se obezbedi podrška da bi mogli da učestvuju u političkom životu. Osobe sa invaliditetom treba da učestvuju u radu nevladinih organizacija i političkih organizacija i da govore o svom životu, svojim stavovima i svojim potrebama.

Na obuci su učestvovale osobe sa invaliditetom, njihovi roditelji, asistenti i članovi organizacije MDRI-S. Iako mi je bilo malo teško da pratim, lepo sam se uklopio sa svim učesnicima. Ove teme su nam svima veoma važne i voleo bih da učestvujem na još nekoj sličnoj obuci.