Ljubica-lična priča

26. maja 2020.

Od početka svog života sam u nekoj instituciji, a promenila sam ih dosta. Kao mala bila sam u Kolevci, pa u Veterniku. Pet godina sam provela u Domu za slepe i slabovide u Pančevu, iako nisam slepa, a nemam ni oštećenje vida. Uvek sam delila sobu sa drugim ženama, nikada nisam mogla da budem sama u sobi. Poslednje dve godine u Pančevu koje sam provela, spavala sam sama u sobi. Ispunili su mi želju da imam svoju privatnost. Bilo nas je po dve u sobi, a kratko vreme sam spavala sa još nekoliko žena u sobi. 

Mnogo sam želela da vozim bicikl, ali mi to nisu dozoljavali. Štedela sam dugo i kupila svoj bicikl.

U domu sam radila, morala sam da pomažem zaposlenima u negovanju nepokretnih bolesnika. Nikad nisam dobila nikakav novac za to što sam radila tamo. Dobijala sam samo mali džeparac. A bilo mi je jako teško, to me je iscrpljivalo. Jako je teško gledati nekoga kako umire.

Dok sam živela u Pančevu u domu, upoznala sam aktivistkinje ŽMIG organizacije Maju i Natašu, one su radile sa mladim ženama sa invaliditetom. Sa njima sam se čula često telefonom i ponekad smo se viđale. Dolazila sam na radionice, izlazila sa njima ponekad na piće. Na radionicama smo razgovarale o pravima osoba sa invaliditetom, o pravima žena i o tome kome možemo da se obratimo ako doživimo nasilje. Učestvovala sam i na radionicama za komunikacije i lično osnaživanje. Pričale smo o ženama u društvu, kakav je njihov položaj, koja su prava žena. O prijateljskim i partnerskim odnosima smo dosta razgovarale. Bilo mi je zanimljivo i kada smo razgovarale o položaju žena u medijima. Puno mi je značilo da se viđam sa nekim van doma i da upoznajem nove ljude. Upoznala sam nove prijatelje i prijateljice, pili smo kafu, viđali se i družili. Ja sam se dosta promenila u tom periodu, imam više samopouzdanja. Počela sam sama da koristim gradski prevoz. Kasnije sam išla i međugradskim prevozom i prvi put sam spavala van ustanove. Naučila sam da se bolje orjentišem i snalazim u gradu, da se oslobodim i razgovaram sa ljudima van doma. Počela sam da obraćam pažnju na sebe i svoje potrebe. Naučila sam da se založim da ostvarim neka svoja prava. Počela sam i da kritikujem ono što mislim da nije dobro i da govorim o onome što mi se sviđa, ali i o stvarima koje mi se ne sviđaju. One su mi davale podršku i osnažila sam se.

Preko organizacije ŽMIG sam išla na omladinsku razmenu u Finsku, pre nekoliko godina. To mi je bilo lepo i zanimljivo iskustvo.

Prošle godine su me uključile u mentorski program za žene sa invaliditetom, a ja sam bila jedna od mentorki. Moja mentorina, žena sa mentalnim invaliditetom, je živela u domu i ja sam se sa njom sastajala i razgovarale smo, razmenjivale iskustva.  Pošto sam i ja imala iskustvo iz života koji sam provela u domu, najviše sam joj pružala podršku u vezi sa tim. Htela sam da ona zna da ima puno prilika van ustanove, da se usudi da izađe iz doma, da ima više iskustva u životu. Onda bi se osnažila i mogla da se zauzme za sebe.

Onda su me pozvale na obuku o nasilju nad ženama sa invaliditetom. Učile su nas da prepoznamo vrste nasilja, da imamo prava da budemo zaštićene i bezbedne. Sada sam i u grupi za samozastupnice. Skoro smo počele da radimo. Radi se u Beogradu, a ja živim u Novom Sadu, pa se uključujem preko skajpa.

Sada živim u stanovanju uz podršku u Novom Sadu, skoro dve godine. Nije onako kako sam zamišljala. I ovde moram da se javim kad negde izlazim, gde idem i zbog čega. Za kućne poslove je zadužena domaćica koja živi sa nama, ali se uključujemo svi mi koji živimo u zajednici.

 U stanu nas ima nekoliko, a u sobi sam sa još jednom ženom. Ne znam zašto se to zove stanovanje uz podršku, kad nema podrške. Nema nekog ko me razume, ko bi mi pomogao da ostvarim neke svoje ideje, želje i planove. Ne volim da mi neko nameće svoje mišljenje  tome šta je najbolje za mene.

Neko vreme sam radila u krojačkoj radionici, ali ne želim više. Provodila sam tamo svaki dan po osam sati, a ništa mi nisu davali da radim, nikakve zadatke. Osećala sam se beskorisno, jer znam da svašta mogu i umem da radim. Probala sam da nađem neki drugi posao i sad radim u prodavnici Inkluzivni kutak u kojoj se  prodaju proizvodi koje prozvedu korisnici i korisnice specijalne škole Milan Petrović.

Volela bih da imam više slobode, iako je sad imam više nego dok sam živela po domovima. Htela bih da se osamostalim, da živim kako želim. Da izlazim kad i gde hoću, da ne moram da se javljam svaki put nekome. Ja mogu da radim i da budem samostalna. A naučila sam i da država ima obavezu da mi omogući da budem samostalna, da napredujem i da mogu da ostvarim svoja prava.

 

Tekst pripremile:

Maja Popović – Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S

Maja Mirkov – FemPlatz

Marijana Jović – Ženska mirovna grupa Pančevo