Kako donosim odluke

26. septembra 2017.

Autor: Stefan Lazarević

Svakog dana, svi ljudi donose neke odluke. Još kao mali, odlučujemo šta volimo da  jedemo, čega da se igramo, sa kim da se igramo i obično, ne pitamo nikoga za savet o tome. Ali, o važnim stvarima, na primer o upisu u školu, odlasku kod lekara, odluke u naše ime donose roditelji. Kada neko postane punoletan, očekuje se da odluke donosi sam. Međutim, svi ljudi se često dvoume, i tada se savetuju sa roditeljima, prijateljima, braćom i sestrama, rođacima, itd.

Kao i drugi, neke odluke donosim lako, a neke teže, pa mi je neophodno da se oko toga posavetujem sa ljudima u koje imam poverenja. To su najčešće moji roditelji, sestra, prijatelji, bivša razredna, bivša terapeutkinja a sadašnja prijateljica.

Kad je trebalo da upišem srednju školu, dugo smo se dvoumili koja bi bila idealna za mene, pa smo se raspitivali o smerovima u njima i o tome kakve škole bi bile dobre. Na kraju smo se opredelili za ekonomsku školu, iako time nisam bio naročito oduševljen. Zapravo sam želeo da upišem neku školu koja ima veze sa novinarstvom, ali pošto su mi roditelji objasnili da takva srednja škola kod nas ne postoji, zajednički smo odlučili da upišem Drugu ekonomsku školu.

Završio sam srednju školu i sada mi predstoji da donesem odluku   šta da radim i kako će se moj život odvijati ubuduće. Odluku još nisam doneo jer hoću prvo da konsultujem ljude koji me dobro poznaju i sa kojima mogu da razgovaram o tome. Iako sam završio Drugu ekonomsku školu, zanimanje za koje sam se školovao mi se ne sviđa. Želeo bih da se bavim novinarstvom ili muzikom, i voleo bih kad bih od toga mogao da se izdržavam. Roditelji su mi kazali da to nije realno. Teško mi je da o tome razmišljam zato što nije lako odreći se svojih želja. Razmišljam o tome kojim bi drugim poslovima mogao da se bavim, i mislim da bi mi se možda dopali poslovi  bibliotekara, kurira ili da slažem robu u prodavnicama. Međutim, roditelji su mi kazali da u ovom trenutku nigde ne žurimo, i da tu odluku ne moram još uvek da donesem.

Ovo su važne, životne odluke. Međutim, svakog dana moram da odlučujem i o običnim stvarima, pa čak i tu mi je često potrebna podrška. Na primer, sada treniram atletiku kod mog profesora fizičkog, ali kada mi on pošalje poruku da je trening zakazan, nekada se dvoumim da li da idem ili ne. Naročito mi je teško da odlučim kada tog dana imam zakazanu još neku aktivnost. Ali, kada odem na trening, uvek se lepo provedem.

Šta da obučem? Često konsultujem roditelje ili sestru jer mi treba pomoć da uklopim garderobu, ali i da li da obučem majicu ili duks, da li mi treba jakna ili ne. Nekada se dvoumim i oko hrane. Naime, mama nas često pita šta nam se jede, a ja nemam odgovor. Pošto joj sestra i ja ne odgovorimo na pitanje šta da kuva, onda ona sama odluči, pa na kraju za ručak ponekad bude i nešto što nam se ne sviđa. Ipak, ponekad, ako mi se jede grašak, onda to mami i kažem. Kad god mi se ručak dopadne  to i kažem mami a ona mi odgovori da slobodno kažem šta bih voleo da jedem i ona će to skuvati.

Već dve godine se bavim pisanjem, a odnedavno i objavljujem svoje tekstove na blogu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Međutim, nekada mi je  teško da odlučim o čemu ću pisati, pa se i oko toga savetujem, najčešće sa mamom ali i sa drugima. Kada napišem neki tekst, volim da ga pre objavljivanja još neko pročita i da mi kaže svoje mišljenje, a najčešće ga doradim zajedno sa mamom.

Volim muziku i počeo sam da sviram na klavijaturama. Znam dosta pesama, i veliki deo dana provodim svirajući. Nekada mi je teško da odlučim koju pesmu da sviram ili koju novu pesmu da naučim, i uvek mi je lakše kada mi ljudi kažu šta da odsviram ili šta da naučim.

Volim da se sa drugim ljudima posavetujem kada treba da donesem neku odluku, ali znam da bi moja trebalo da bude poslednja. Voleo bih kad bi se malo manje dvoumio i kada bih mogao to da radim brže. Nadam se da će doći trenutak kada ću moći sam da jednostavno presečem u donošenju neke odluke.

Nekad donesem neku odluku pa se i pokajem, ali to se dešava i drugim ljudima.

Stefan za sebe kaže: Rođen sam 1996. godine u Beogradu. Završio sam Osnovnu školu „Ivan Goran Kovačić“ u Beogradu, kao i Drugu ekonomsku školu. Volim muziku, sviram klavijature u amaterskom rok bendu. Volim novinarstvo i želeo bih da se time bavim. Amaterski se bavim sportom, Bio sam član Vršnjačke mreže podrške inkluzivnom obrazovanju i učesnik više regionalnih i velikih sastanaka MIO. Objavljujem tekstove na blogu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Uključen sam u aktivnosti organizacije za kreativno okupljanje OKO.