Anica – lična priča

23. juna 2020.

Moje ime je Anica i imam 43 godine. Rođena sam u Bačkoj Palanci i skoro ceo život sam provela u raznim domovima. Do sedme godine sam bila u nekom domu u Bačkoj Palanci. Otac je maltretirao mene, moje sestre i braću, pa nas je centar za socijalni rad poslao dalje od njega, da ne bi mogao da nas povredi. Zabranjen mu je bio kontakt sa nama. Kada sam imala sedam godina, došla sam u dom u Negotin zajedno sa sestrama i braćom. Tu sam završila osnovnu školu. Jednu godinu sam provela u Zaječaru, učila sam da budem frizerka. Ali centar više nije mogao to da plaća i sve je propalo. Kada sam imala 16 godina prebacili su me u Sremčicu u dom, iako to nisam htela i od tada ne znam šta se dešavalo sa mojim sestrama i braćom. Ostala sam u kontaktu samo sa mlađim bratom.

U Sremčici sam bila do 2004. godine kada sam prešla u Beograd na stanovanje uz podršku. Živela sam narednih 14 godina u stanovanju uz podršku. Tu su živela i trojica muškaraca, a ja sam kuvala za sve. Jedan od njih mi je pomagao u čišćenju, a drugi je bio lenj, nije hteo ništa da radi. Pravila sam lutkice od tkanine, ikone od kolaž papira i tako zarađivala, ali sam i tražila posao. Kasnije sam se zaposlila i radila sam u Maksiju, Zari, Metrou… Kada sam došla u stanovanje, bilo mi je čudno. Jer sam pre bila u domu iz kog sam mogla da izlazim, pa u Sremčici gde nisam smela da izađem iz doma. A onda u stanovanje, pa mi je trebalo vremena da se naviknem. I plašila sam se malo, ali je bilo bolje nego u domu. Sve do 2018. kada sam protiv svoje volje vraćena u Sremčicu u dom. Jako sam se loše osećala i nisam spavala noću, jer sam se bojala. Bila sam u ženskom paviljonu u sobi sa drugim ženama sa kojima se nisam uopšte slagala. Nisam imala mira. Nekoliko meseci sam tamo živela, tako oko godinu dana.

Tražila sam da me prebace iz Sremčice, a imala sam i podršku u tome. Uspela sam da se prebacim u Dom za stara lica na Karaburmi u oktobru 2019. Mislila sam da će mi tamo biti bolje. Sve je bolje od Sremčice. Dobro se osećam, dom je otvoren. U sobi sam sa jednom starijom ženom, ali se navikavam. Imam dečka i on može ovde da dođe i pijemo kafu u trpezariji. Dugo sam sa njim, nekoliko godina. Bio je uz mene kad mi je bilo jako teško. On živi sa roditeljima i oni ne daju da se venčamo i imamo porodicu, pa se ovako viđamo. Ja nisam imala nikakva primanja, samo dve hiljade koje dobijam kao džeparac. Ponekad pomažem drugaru koji koristi kolica. Pospremim mu stan i on mi da nešto para. Htela sam da radim, da se zaposlim, ali mi je socijalna radnica iz centra za socijalni rad rekla da, ako budem radila, moram da napustim dom. Imam astmu i treba mi pumpica. Hoću da uštedim i da je kupim. Maja mi je pomogla da počnem da radim. Išla je sa mnom na razgovor za posao u Lice ulice. Počela sam da radim, prodajem časopis i dobijam novac od prodaje. Imam i veliku podršku od njih iz Lice ulice.

A Maju iz MDRI sam upoznala 2012. godine na jednoj obuci za samozastpanje. Od tada smo često u kontaktu. Nekoliko nas samozastupnica je sa Majom radilo na pripremi brošure koju lako mogu da čitaju žene sa mentalnim invaliditetom. Trebalo je da pomognemo da žene iz institucija mogu da razumeju šta je nasilje i kako da se zaštite. Posle sam bila na obuci o nasilju nad ženama sa invaliditetom. Maja i njene koleginice su me pozvale na obuku. Razgovarale smo o tome šta je nasilje, kako da znamo da nam se to dešava i kome da se obratimo za podršku. Razgovarale smo i o nekim drugim stvarima koje su nam važne. Posle su me zvale da učestvujem u istraživanju, da me intervjuišu i ja sam pristala. Sada učestvujem na obukama za samozastupanje, razgovaram sa drugim ženama sa invaliditetom. Pričamo i učimo o našim pravima, da možemo da se zaštitimo i da znamo koja su naša prava.

U mom centru za socijalni rad me ne razumeju, nemam podršku. Nemam nikakvu komunikaciju sa njima.

Maja i socijalna radnica iz doma su u kontaktu. To mi mnogo znači, da mogu i u domu da razgovaram sa nekim i da imam podršku.

Jako mi puno znači što mogu uvek da pozovem Maju ili nekoga ko mi je podrška. Od njih uvek dobijem informacije, saznam šta treba da uradim i kako. Zovem je i ovako, da se čujemo. Važno mi je da radim, izabrala sam mesto na kom prodajem časopis i družim se. Upoznala sam nove ljude, naučila mnogo i bolje se osećam nego pre.

 

Tekst pripremile:

Maja Popović – Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S

Maja Mirkov – FemPlatz