Žene i devojčice sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama: višestruka diskriminacija i nasilje

25. novembra 2016.

SAOPŠTENJE POVODOM MEĐUNARODNOG DANA BORBE PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA

16 DANA AKTIVIZMA PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA

ŽENE I DEVOJČICE U REZIDENCIJALNIM I PSIHIJATRIJSKIM USTANOVAMA IZLOŽENE VIŠESTRUKOJ DISKRIMINACIJI I NASILJU

 

„Hvataju za kosu i čupaju i vuku te po podu držeći za kosu. To sve rade pred svima, udaraju i klompama. Svi o tome ćute. Ako kažeš, dobićeš i ti. Tamo ne možeš da se žališ nikome. Samo te isteraju napolje i kažu: U paviljon! I onda dođe vaspitačica i ona te izdeveta“[1].

sprecavanje-nasiljaU Srbiji 18,250 osoba živi u nekom obliku kolektivnog smeštaja[2], a preko 11,000 osoba ima neki oblik invaliditeta.[3] Iako polovinu ovih osoba čine devojčice i žene, ne postoji sveobuhvatno istraživanje o položaju žena i devojčica sa invaliditetom u rezidencijalnim i psihijatrijskim ustanovama.

Žene i devojčice sa invaliditetom koje su u rezidencijalnim ustanovama, višestruko su deprivirane i diskriminisane – zbog svog pola, invaliditeta i činjenice da žive u instituciji. Iako žene najčešće zlostavljaju njihovi bivši i sadašnji partneri, treba ukazati da nasilje nad ženama sprovodi i država. Osobe sa invaliditetom koje su u rezidencijalnim institucijama izložene su različitim oblicima nasilja, od fizičkog sputavanja, prekomerne upotrebe lekova i izolacije, do lišenja slobode i kretanja. Ove vrste nasilja nisu rodno specifične, ali žene mogu biti u povećanom riziku od nasilja pri ovakvim postupanjima. S druge strane, žene u institucijama su izložene i specifičnim oblicima rodno zasnovanog nasilja, kao što su prisilne sterilizacije, abortusi bez pristanka žene, uzimanje kontraceptivnih sredstava bez pristanka, seksualno uznemiravanje i seksualno nasilje.

16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama predstavlja period kada još glasnije treba da kažemo da je svaki oblik nasilja nad ženama neprihvatljiv, uključujući i nasilje nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim i psihijatrijskim ustanovama, koje su nevidljive u društvu a izložene su različitim oblicima nasilja. Neophodno je da država obezbedi obuku zaposlenih u rezidencijalnim ustanovama, kao i da kreira javne politike i usvoji propise koji su adekvatni za sprečavanje, zaštitu i efikasno kažnjavanje učinilaca fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, bez obzira na to ko je učinilac i bez obzira na to da li žrtva ima invaliditet i da li je smeštena u instituciju.

U okviru projekta „Deinstitucionalizacija i suzbijanje nasilja nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama“ koji sprovodi Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom uz podršku Fonda Ujedinjenih nacija za suzbijanje nasilja.

[1] Izvod iz intervjua sa ženom koja je u instituciji provela više od 20 godina; intervju realizovan u oktobru 2016. godine, MDRI-S.

[2] Kolektivni smeštaj ovde podrazumeva ustanove socijalne zaštite za smeštaj dece i omladine, domove za decu ometenu u razvoju, ustanove za smeštaj odraslih i starih lica, ustanove za smeštaj odraslih invalidnih lica, lica ometenih u mentalnom razvoju i duševno obolela lica.

[3] Osobe sa invaliditetom u Srbiji: popis stanovništva, domaćinstva i stanova 2011. u Republici Srbiji, Milan M. Marković, Republički zavod za statistiku, Beograd, 2014.