Donošenje odluka uz podršku: univerzalnost i uporišta

19. maja 2017.

Ljudi svakoga dana donose veliki broj odluka koje se tiču svakodnevnog života ili važnih životnih pitanja. O kojim god da je odlukama reč, suština je da na ovaj način svako od nas ima kontrolu nad sopstvenim životom. Važno je da ne zaboravimo da sve odluke, neposredno ili posredno, donosimo u interakciji sa drugim ljudima. Iako određene odluke donosimo sasvim samostalno, one se oslanjaju na naše prethodno iskustvo koje upravo stičemo kroz interakciju sa drugim ljudima. Na taj način razvijamo znanja i veštine donošenja odluka, prepoznajemo svoje snage i ograničenja i, u skladu sa tim, prepoznajemo koje odluke možemo da donesemo sami a za koje nam je potrebna podrška drugih.

Stoga slobodno možemo reći da je princip donošenja odluka uz podršku univerzalan za sve ljude dok stepen i vrsta podrške variraju u donosu na vrstu i značaj stvari o kojima odlučujemo, kao i u odnosu na lične karakteristike, znanja i veštine svake pojedinačne osobe. I dok većina ljudi o ovome i ne razmišlja, značajnom broju osoba sa invaliditetom, prevashodno osobama sa različitim vrstama mentalnih teškoća, mogućnost donošenja odluka je uskraćena. Zbog toga se javila potreba da se obezbedi snažno pravno uporište kako bi se ovim osobama garantovalo pravo da donose odluke o sopstvenom životu te pravo da dobiju podršku koja im je neophodna da bi njihove odluke bile pravno priznate.

Glavno uporište za sistem donošenja odluka uz podršku nalazimo u članu 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom kojim se garantuje pravo na ravnopravnost pred zakonom za osobe sa invaliditetom, a koji propisuje obavezu da se postojeći sistem starateljstva zameni alternativnim sistemom koji se oslanja na različite modele donošenja odluka uz podršku. Takođe, dodatno je pojašnjeno[1] da pravo na ravnopravnost pred zakonom podrazumeva da se zakonom prepozna sposobnost osobe da bude nosilac prava (pravna sposobnost), kao i sposobnost osobe da svojim postupcima preuzima prava i obaveze (poslovna sposobnost).

Još jedan pravni oslonac nalazimo u Rezoluciji skupštine Saveta Evrope iz 2009. godine kojom se traži „da države obezbede da osobe sa invaliditetom zadrže i ostvaruju svoju poslovnu sposobnost na jednakoj osnovi sa drugim članovima društva“[2] tako što će „osigurati da se njihovo pravo da donose odluke ne ograničava niti prepušta drugima, da mere koje se na njih odnose budu prilagođene njihovim individualnim potrebama a da podršku u donošenju odluka mogu dobiti od osobe od poverenja“.

Stručna javnost i organizacije osoba sa inaliditetom ukazale su na neadekvatnost postojećeg sistema starateljstva kojim se osobe sa invaliditetom lišavaju poslovne sposobnosti pa, samim tim, prava da njihove odluke budu uvažene i pravno priznate. Zapravo, sistem starateljstva koji se zasniva na „zamenskom odlučivanju“, gde neko drugi odlučuje o pitanjima koja se tiču osobe sa invaliditetom, narušava ličnu autonomiju osobe pri čemu ona gubi kontrolu nad svojim životom.

Obrazac podrške zahteva da se društvo prilagodi raznolikim potrebama pojedinca i deluje na način koji eliminiše sve barijere poslovnoj sposobnosti, obezbeđujući odgovarajuću podršku ostvarivanju te poslovne sposobnosti.[3]

Tekst „Donošenje odluka uz podršku“, autorke Dragane Ćirić Milovanović, ćemo objavljivati u delovima.

[1] Opšti komentar broj 1 uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom

[2] Rezolucija 1642 (2009) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope „Pristup pravima za osobe sa invaliditetom i njihovo puno i aktivno učešće u društvu“, 26. januar 2009. godine

[3] A.Arstein – Kerslake, Poslovna sposobnost i odlučivanje uz podršku: poštovanje prava i osnaživanje ljudi, Zbirka radova i preporuka „Poslovna sposobnost i život u zajednici: zaštita prava osoba sa invaliditetom“, MDRI-S, 2014.